уторак, 23. април 2013.

Oblici autonomije

Reč autonomija potiče od grčke reči auto-sam, nomos-zakon. Autonomija je prema tome samozakonitost, samoodlučivanje jednog dela neke celine. Potpunije određenje autonomije glasi: Autonomija je samostalnost i samoupravnost jednog dela neke celine u uređivanju unutrašnjih odnosa u tom delu bez prava celine da se meša u uređivanje odnosa u tom svom delu.

Danas postoje tri autonomije: Teritorijalna, Kulturna, Funkcionalna, a u srednjem veku je postojala i Personalna autonomija.

  1. Teritorijalna autonomija predstavlja posebni status jednog dela teritorije neke države u odnosu na ostatak te iste države. Teritorijalnu autonomiju danas pored republike Srbije imaju i druge zemlje kao Kina, Ruska federacija, Velika Britanija, Španija i druge države. U republici Srbiji po ustavu autonomiju imaju Vojvodina i Kosovo i Metohija.
  2. Pod kulturnom autonomijom podrazumeva se pravo pripadnika nacionalnih manjina da govore svojim jezikom, razvijaju svoju kulturu i svoje običaje.
  3. Funkcionalna autonomija predstavlja pravo institucija u oblasti obrazovanja, zdravstva, kulture i sl. da samostalno organizuju svoju delatnost i samostalno se većim delom finansiraju. 
  • Personalna autonomija koja je postojala u srednjem veku odnosila se na pravni status pripadnika pojedinih esnafa.
Osnove teritorijalne autonomije u republici Srbiji su postavljene na drugom zasedanju AVNOJa 29-30 novembra u Bosanskom gradu Jajcu a autonomija je uspostavljena ustavom jugoslavije iz 1946 i Srbije iz 1947 godine kao izraz težnje da se reši nacionalno pitanje jer u Vojvodini živi veliki broj nacionalnih manjina, najviše Mađara, a na KiM najbrojniji su Albanci. Autonomija je u prvim decenijama svoga postojanja opravdala svoju namenu, međutim sa slabljenjem uloge federacije a naročito posle ustavnim amandmana iz 1971 i ustavom iz 1974 jača i uloga i položaj ne samo republika već i pokrajina u sastavu Srbije. One postaju sastavni element federacije, dobijaju obeležja državnosti i na taj način je bila ugrožena teritorijalna celovitost republike Srbije. Ustavom Srbije iz 1990, godine ukinuta je državnost pokrajina a zatim i njihova autonomija.

Lokalna samouprava

Lokalna samouprava je samouprava građana poslovima lokalne teritorijalne zajednice, a lokalne teritorijalne zajednice mogu da budu opštine, srezovi, okruzi itd. Lokalna samouprava se može ostvariti na dva načina:
  1. Neposredno – preko zborova građana i skupština.
  2. Posredno – preko izabranih predstavnika građana u organima lokalne samouprave s tim sto građani mogu da neposredno kontrolišu rad izabranih predstavnika.
Lokalna samouprava javlja se još u srednjem veku u vidu tkz. slobodnih gradova. Obično su to bili pomorski gradovi koji su se obogatili zahvaljujući trgovini morem pa su od svojih gospodara tražili i dobijali status slobodnog grada, a to znači da mogu samostalno da uređuju svoje unutrašnje odnose.
Posle Francuske buržoarske revolucije u mnogim zemljama uređena je lokalna samouprava.
Lokalna samouprava u savremenim uslovima predstavlja oblik i način ostvarivanja suvareniteta građana i organizovanje države odnosno decentralizacije vlasti. Lokalnom samoupravom uredjuju se pitanja od interesa za svakodnevni život građana kao što su izgradnja ulica, mostova, bolnica,... a sredstva za ove namene obezbeđuju iz prihoda same lokalne teritorijalne zajednice, a takođe i drugi deo država izdvaja.
U nasoj zemlji lokalna samouprava je uvedena ustavom iz 1990. godine umesto dotadašnjeg komunalnog koji je bio zasnovan na samoupravljanje. Lokalnom samoupravom u našoj zemlji uređuju se 3 grupe pitanja:
  1. Rešavaju se komunalni problemi u naselju.
  2. Utvrđuje se program razvoja i urbanistički plan lokalne teritorijalne zajednice.
  3. Stvaraju se uslovi za razvoj kulture, obrazovanja, sporta i druge delatnosti u lokalne teritorijalne zajednice.
Sredstva za ove namene obezbeđuju se iz sredstava samo lokalne teritorijalne zajednice budžeta drzave i eventualnog kredita banaka odnosno samodoprinosa građana.

U našoj zemlji pored opštine kao osnovne lokalne teritorijalne zajednice u lokalnu samoupravu spadaju još i gradske zajednice opština ili skraćeno gradovi. Okruzi koji kod nas postoje nisu lokalne teritorijalne zajednice već su to filijale ili ispostave Republike Srbije. Opština kao osnovna teritorijalna zajednica može u svom sastavu imati mesne zajednice, to su zajednice po mestu stanovanja. U opštini kao u osnovnoj teritorijalnoj zajendici, a slično je i u gradskim, postoje sledeci organi lokalne samouprave:
  1. Skupština opštine - koju čine odbornici izabrani na lokalnim izborima koji imaju svog predsednika koji saziva i rukovodi radom opštine. Predsednik opštine je inokosni organ koga bira narod na lokalnim izborima.
  2. Opštinsko vece – to je u neku ruku opštinska vlada odnosno izvrsni organ lokalne samouprave a u opštini postoje tkz. opštinski sekreterijati.

понедељак, 22. април 2013.

Političko i državno uređenje republike Srbije

Republika Srbija obavlja funkcije preko ustavom utvrdjenih organa drzavne vlasti. Ti organi se: narodna skupstina, predsednik, vlada, ustavni sud, redovni sudovi, tuzilastvo I NBS. 

Narodna skupstina RS je ustavotvorni I zakonodavni organ vlasti RS zato sto ona donosi ustav I zakone. Narodna skupstina donosi I budzet RS, prostorni plan razvoja, utvrdjuje teritorijalnu organizaciju RS, potvrdjuje medjunarodne ugovore, bira republicke funkcionere osim predsednika republike I nadgleda I usmerava rad republickih *** vlasti. Narodna skupstina broji 250 poslanika izabranih po proporcijalnom sistemu I ima dva redovna zasedanja u martu I oktobru koja traju po vise dana, a moze I vandredna zasedanja na predlog vlade ili trecine poslanika. Narodna skupstina odlucuje vecinom glasova pod uslovom da postoji kvorum, a kvorum postoji kada je prisutno vise od polovine ukupnog broja poslanika. Narodna skupstina moze odlucivati I na druge nacine, ona moze odlucivati I dvotrecinskom vecinom, a moze raspisati referendum za teritoriju republike. Referendum mogu da zahtevaju I gradjani sa najmanje 100 000 potpisa. Poslanik u narodnoj skupstini ne predstavlja samo one koji su za njega glasali vec predstavlja sve gradjane izborne jedinice. On je za svoj rad u skupstini zasticen imunitetom, to znaci da on ne moze biti pozvan na odgovornost za svoj rad u skupstini a ne moze biti ni lisen slobode bez predhodnog odobrenja skupstine. Predsednik RS predstavlja RS I izrazava njeno unutrasnje jedinstvo. Kao sef Srpske drzave on postavlja ambasadore I prima akreditore stranih diplomatskih predstavnika. On je I vrhovni komandant vojske, predsednik republike I utvrdjuje neposrednu ratnu opasnost I proglasava ratno stanje ukolike narodna skupstina nije to u mogucnosti. U slucaju rata predsednik moze da obavlja pojedine funkcije narodne skupstine sve dok se I ako se skupstina ne moze sastati. Predsednik RS ima I dva znacajna prava u odnosu na skupstinu: 

Moze da raspusti narodnu skupstinu na obrazlozeni predlog vlade 

Moze da vrati pojedine zakone skupstini na ponovno odlucivanje. 

Predsednik ne odgovara skupstini vec svim gradjanima u republici koji ga I biraju na 5 godina. 

Vlada izvrsava I primenjuje zakone koje donosi skupstina ali joj I predlaze zakone. Vladu cine predsednik vlade, jedan ili vise podpredsednika I ministri. Ministri sun a celu ministarstava kao upravnih organa, ali postoje I ministri bez portfelja. 

Ustavni sud stiti ustavnost I zakonitost, odlucuje o spornim pitanjima vezanim za izbore I moze da zabrani delovanje politickih stranaka. Ustavni sud broji 15 sudija, bira ga narodna skupstina. Postupak pred ustavnim sudom moze da pokrene svako, ali postupak moze da void samo nadlezni drzavni organ I samo ustavni sud. Odluke ustavnog suda su konacne I izvrsne. 

Redovni sudovi stite prava I interese gradjana I postojeci poredak. Ima ih: sudovi opste namene ( od osnovnog do vrhovnog kasacionog) I sprecijalizovani (privredni, …). 

Tuzilastvo utvrdjuje povrede zakona I pokrece postupak pred sudom. 

NBS zaduzena je za monetarnu politiku u RS.