уторак, 23. април 2013.

Oblici autonomije

Reč autonomija potiče od grčke reči auto-sam, nomos-zakon. Autonomija je prema tome samozakonitost, samoodlučivanje jednog dela neke celine. Potpunije određenje autonomije glasi: Autonomija je samostalnost i samoupravnost jednog dela neke celine u uređivanju unutrašnjih odnosa u tom delu bez prava celine da se meša u uređivanje odnosa u tom svom delu.

Danas postoje tri autonomije: Teritorijalna, Kulturna, Funkcionalna, a u srednjem veku je postojala i Personalna autonomija.

  1. Teritorijalna autonomija predstavlja posebni status jednog dela teritorije neke države u odnosu na ostatak te iste države. Teritorijalnu autonomiju danas pored republike Srbije imaju i druge zemlje kao Kina, Ruska federacija, Velika Britanija, Španija i druge države. U republici Srbiji po ustavu autonomiju imaju Vojvodina i Kosovo i Metohija.
  2. Pod kulturnom autonomijom podrazumeva se pravo pripadnika nacionalnih manjina da govore svojim jezikom, razvijaju svoju kulturu i svoje običaje.
  3. Funkcionalna autonomija predstavlja pravo institucija u oblasti obrazovanja, zdravstva, kulture i sl. da samostalno organizuju svoju delatnost i samostalno se većim delom finansiraju. 
  • Personalna autonomija koja je postojala u srednjem veku odnosila se na pravni status pripadnika pojedinih esnafa.
Osnove teritorijalne autonomije u republici Srbiji su postavljene na drugom zasedanju AVNOJa 29-30 novembra u Bosanskom gradu Jajcu a autonomija je uspostavljena ustavom jugoslavije iz 1946 i Srbije iz 1947 godine kao izraz težnje da se reši nacionalno pitanje jer u Vojvodini živi veliki broj nacionalnih manjina, najviše Mađara, a na KiM najbrojniji su Albanci. Autonomija je u prvim decenijama svoga postojanja opravdala svoju namenu, međutim sa slabljenjem uloge federacije a naročito posle ustavnim amandmana iz 1971 i ustavom iz 1974 jača i uloga i položaj ne samo republika već i pokrajina u sastavu Srbije. One postaju sastavni element federacije, dobijaju obeležja državnosti i na taj način je bila ugrožena teritorijalna celovitost republike Srbije. Ustavom Srbije iz 1990, godine ukinuta je državnost pokrajina a zatim i njihova autonomija.

Lokalna samouprava

Lokalna samouprava je samouprava građana poslovima lokalne teritorijalne zajednice, a lokalne teritorijalne zajednice mogu da budu opštine, srezovi, okruzi itd. Lokalna samouprava se može ostvariti na dva načina:
  1. Neposredno – preko zborova građana i skupština.
  2. Posredno – preko izabranih predstavnika građana u organima lokalne samouprave s tim sto građani mogu da neposredno kontrolišu rad izabranih predstavnika.
Lokalna samouprava javlja se još u srednjem veku u vidu tkz. slobodnih gradova. Obično su to bili pomorski gradovi koji su se obogatili zahvaljujući trgovini morem pa su od svojih gospodara tražili i dobijali status slobodnog grada, a to znači da mogu samostalno da uređuju svoje unutrašnje odnose.
Posle Francuske buržoarske revolucije u mnogim zemljama uređena je lokalna samouprava.
Lokalna samouprava u savremenim uslovima predstavlja oblik i način ostvarivanja suvareniteta građana i organizovanje države odnosno decentralizacije vlasti. Lokalnom samoupravom uredjuju se pitanja od interesa za svakodnevni život građana kao što su izgradnja ulica, mostova, bolnica,... a sredstva za ove namene obezbeđuju iz prihoda same lokalne teritorijalne zajednice, a takođe i drugi deo država izdvaja.
U nasoj zemlji lokalna samouprava je uvedena ustavom iz 1990. godine umesto dotadašnjeg komunalnog koji je bio zasnovan na samoupravljanje. Lokalnom samoupravom u našoj zemlji uređuju se 3 grupe pitanja:
  1. Rešavaju se komunalni problemi u naselju.
  2. Utvrđuje se program razvoja i urbanistički plan lokalne teritorijalne zajednice.
  3. Stvaraju se uslovi za razvoj kulture, obrazovanja, sporta i druge delatnosti u lokalne teritorijalne zajednice.
Sredstva za ove namene obezbeđuju se iz sredstava samo lokalne teritorijalne zajednice budžeta drzave i eventualnog kredita banaka odnosno samodoprinosa građana.

U našoj zemlji pored opštine kao osnovne lokalne teritorijalne zajednice u lokalnu samoupravu spadaju još i gradske zajednice opština ili skraćeno gradovi. Okruzi koji kod nas postoje nisu lokalne teritorijalne zajednice već su to filijale ili ispostave Republike Srbije. Opština kao osnovna teritorijalna zajednica može u svom sastavu imati mesne zajednice, to su zajednice po mestu stanovanja. U opštini kao u osnovnoj teritorijalnoj zajendici, a slično je i u gradskim, postoje sledeci organi lokalne samouprave:
  1. Skupština opštine - koju čine odbornici izabrani na lokalnim izborima koji imaju svog predsednika koji saziva i rukovodi radom opštine. Predsednik opštine je inokosni organ koga bira narod na lokalnim izborima.
  2. Opštinsko vece – to je u neku ruku opštinska vlada odnosno izvrsni organ lokalne samouprave a u opštini postoje tkz. opštinski sekreterijati.

понедељак, 22. април 2013.

Političko i državno uređenje republike Srbije

Republika Srbija obavlja funkcije preko ustavom utvrdjenih organa drzavne vlasti. Ti organi se: narodna skupstina, predsednik, vlada, ustavni sud, redovni sudovi, tuzilastvo I NBS. 

Narodna skupstina RS je ustavotvorni I zakonodavni organ vlasti RS zato sto ona donosi ustav I zakone. Narodna skupstina donosi I budzet RS, prostorni plan razvoja, utvrdjuje teritorijalnu organizaciju RS, potvrdjuje medjunarodne ugovore, bira republicke funkcionere osim predsednika republike I nadgleda I usmerava rad republickih *** vlasti. Narodna skupstina broji 250 poslanika izabranih po proporcijalnom sistemu I ima dva redovna zasedanja u martu I oktobru koja traju po vise dana, a moze I vandredna zasedanja na predlog vlade ili trecine poslanika. Narodna skupstina odlucuje vecinom glasova pod uslovom da postoji kvorum, a kvorum postoji kada je prisutno vise od polovine ukupnog broja poslanika. Narodna skupstina moze odlucivati I na druge nacine, ona moze odlucivati I dvotrecinskom vecinom, a moze raspisati referendum za teritoriju republike. Referendum mogu da zahtevaju I gradjani sa najmanje 100 000 potpisa. Poslanik u narodnoj skupstini ne predstavlja samo one koji su za njega glasali vec predstavlja sve gradjane izborne jedinice. On je za svoj rad u skupstini zasticen imunitetom, to znaci da on ne moze biti pozvan na odgovornost za svoj rad u skupstini a ne moze biti ni lisen slobode bez predhodnog odobrenja skupstine. Predsednik RS predstavlja RS I izrazava njeno unutrasnje jedinstvo. Kao sef Srpske drzave on postavlja ambasadore I prima akreditore stranih diplomatskih predstavnika. On je I vrhovni komandant vojske, predsednik republike I utvrdjuje neposrednu ratnu opasnost I proglasava ratno stanje ukolike narodna skupstina nije to u mogucnosti. U slucaju rata predsednik moze da obavlja pojedine funkcije narodne skupstine sve dok se I ako se skupstina ne moze sastati. Predsednik RS ima I dva znacajna prava u odnosu na skupstinu: 

Moze da raspusti narodnu skupstinu na obrazlozeni predlog vlade 

Moze da vrati pojedine zakone skupstini na ponovno odlucivanje. 

Predsednik ne odgovara skupstini vec svim gradjanima u republici koji ga I biraju na 5 godina. 

Vlada izvrsava I primenjuje zakone koje donosi skupstina ali joj I predlaze zakone. Vladu cine predsednik vlade, jedan ili vise podpredsednika I ministri. Ministri sun a celu ministarstava kao upravnih organa, ali postoje I ministri bez portfelja. 

Ustavni sud stiti ustavnost I zakonitost, odlucuje o spornim pitanjima vezanim za izbore I moze da zabrani delovanje politickih stranaka. Ustavni sud broji 15 sudija, bira ga narodna skupstina. Postupak pred ustavnim sudom moze da pokrene svako, ali postupak moze da void samo nadlezni drzavni organ I samo ustavni sud. Odluke ustavnog suda su konacne I izvrsne. 

Redovni sudovi stite prava I interese gradjana I postojeci poredak. Ima ih: sudovi opste namene ( od osnovnog do vrhovnog kasacionog) I sprecijalizovani (privredni, …). 

Tuzilastvo utvrdjuje povrede zakona I pokrece postupak pred sudom. 

NBS zaduzena je za monetarnu politiku u RS.

уторак, 19. март 2013.

Srbija u sastavu jugoslavije

U toku 1914 I 1915 vlada I skupstina kraljevine Srbije su obavestile domacu I svetsku javnost da se srbija ne bori samo za oslobadjanje od okupatora vec se istovremeno bori za ujedinjenje sa ostalim juznoslovenskim narodom. Slicne teznje imala je I Crna Gora a slice teznje imale su I Srbija, Hrvatska,Slovenija koji su ziveli pod austrougarskom. Zajednicka drzava juznoslovenskih naroda formirana je 1.12.1918. Kraljevina SHS koja ce kasnije dobiti ime kraljevina Jugoslavija. U toku 1919 I 1920 formirana je ustavotvorna skupstina koja je 28. juna donela prvi ustav novostvorene drzave - vidovdanski ustav. Po njemu, novostvorena drzava je parlamentarna monarhiha u kojoj je na vlasti dinastija Kardjordjevica a koja se u administrativnom pogledu delila na oblasti,srezove I opstine. 3. oktobra 1929 godine promenjeno je ime drzave u kraljevinu jugoslaviju koja se u administrativnom delu delila na banovine srezove I opstine. Stvaranjem zajednicke drzave juznoslovenskih naroda srbija je prestala da postoji kao nezavisna drzava a ona je bila naslednica srpske drzavnosti na medjunarodnom planu. Medjutim srpski narod je konacno dobio mogucnost da zivi u jednoj drzavi a I drugi juznoslovenski narodi imali su slicne teznje. Svoju drzavnost Srbija ce ponovo dobiti u toku I posle II sv rata ali sada kao jedna od 6 republika u sastavu jugoslovenske federacije. 

Jos od pocetka narodnooslobodilacke borbe 1941 godine na citavoj teritoriji okupirane jugoslavije pocinju da se formiraju narodnooslobodilacki odbori kao zacetci nove vlasti.

1942. formiran je AVNOJ. AVNOJ je na svom drugom zasedanju 29. I 30. novembra u Jajcu doneo odluke da buduca druga Jugoslavija bude federacija ili savezna drzava koju ce ciniti 6 republika sa statusom suverenih drzava koje ce deo svojih suverenih prava preneti na zajednicku drzavu, na federaciju. Od 9-12 novembr 1944. u tek oslobodjenom Beogradu odrzana je antifasisticka I narodnooslobodilacka skupstina naroda Srbije. Na njoj je prihvacen izvestaj o radu srpskih delegata na drugom zasedanju AVNOJ-a I formirani su privremeni organi drzavne vlasti. Na taj nacin Srbija je zapocela vracanje u nove drzavnosti. U prolece I u leto 1945. Srbiji se prilkljucuju ponovo u toku rata od nje odvojene oblasti KIM, Novorpazarski sandzak, I teritorija vojvodine tako da je teritorija republike Srbije zaokruzena na 88360km2 iako posebnog razgranicavanja nije bilo medju republikama. 

31.1.1946. donet je prvi ustav druge jugoslavije, a 17.1.1947 je ustav republike srbije po kome je republika srbija drzava republikanskog oblika u sastavu jugoslovenske federacije. Od tada pa na dalje razvoj republike srbije bio je tesno povezan sa razvojem jugoslovenske federacije. Sezdesetih godina 20og veka zapocinje medjutim slabljenje jugoslovenske federacije a jacanje uloge I polozaja republika. 1963 donet je drugi ustav nove jugoslavije. Od 1967-1971 donoseni su amandmani I dopune na ovaj ustav, a 1974. donet je treci ustav nove jugoslavije. Po njemu ne samo da su republike ojacale svoju ulogu I polozaj u federacije vec su I autonomne pokrajne u sastavu jugoslovenske federacije dobile obelezja drzavnosti. Na taj nacin je doslo do ugrozavanja teritorijalne celovitosti republike srbije a predstavnici autonomnih pokraja su u organima federacije istupali cesto protiv interesa republike srbije kao celine. Zbog toga je ustavom republike Srbije iz 1990 godine ukinuta drzavnost pokrajna a zadrzana njihova autonomija. Na slican nacin ovo pitanje je uredjeno vazecim ustavom iz 2006 s tim sto je teritorija autonomne pojrajne KIM trenutno pod upravom medjunarodne zajednice.

среда, 13. март 2013.

Razvoj državnosti i tradicija ustavotvorne vlasti u Srbiji

Tokom 19. i početkom 20. veka u Srbiji se odvijala borba za državnost, tačnije obnavljanje srpske državnosti ali i za ustavnost i to je bio jedan jedinstveni proces, a borba za državnost i ustavnost su samo dve strane toga procesa. Nije moguće razdvojiti borbu za državnost od borbe za ustavnost, osim za potrebe njihovog izučavanja.

Borba za državnost u Srbiji počinje 1804. god pod vođstvom Karađorđa Petrovića. Već 1805, god formiran je praviteljstvujušći sovijet ili upravni savet  koji je trebao da ograniči vlast Karađorđa Petrovića. Odluke sovijeta Karađorđe nije poštovao. Prvi srpski ustanak je propao 1813, a već 1815 započeo je drugi srpski ustanak pod vođstvom Miloša Obrenovića koji je u oružanoj borbi predpostavio diplomatskoj borbi. Rezultat te diplomatske borbe bio je prvi turski hatišerif 1830.god kojim je Srbija dobila autonomiju u okviru turske carevine, a knjaz Miloš je dobio titulu naslednog knjaza. Obaveze Srbije su bile da plaća porez (danak) i da u većim srpskim gradovima ostanu turski vojni garnizoni. 1833.god usledio je drugi turski hatišerif, njime je srbija dobila više novih gradova: Knjaževac, Aleksinac, Kruševac i još neke tako da je teritorija Srbije zaokružena na 27000 km2. Odlaskom turskih vojnih garnizona iz srbije 1867.god Srbija dobija faktičku, ali još uvek nezvaničnu samostalnost. Zvanično Srbija će postati nezavisna država 1878.god. na Berlinskom kongresu kada je dobila i 4 nova okruga: Pirotski, Niški, Toplički i Vranjanski pa je tako teritorija Srbije uvećana na 48000km2. 1882.god. Srbija dobija status kraljevine. Prvi srpski kralj posle Kosova bio je kralj milan Obrenović. Nova teritorijalna proširenja Srbija je dobila posle balkanskih ratova 1912 i 1913 a dobila je teritoriju KiM osim gradova Peć i Đakovica, Sandžak osim gradova Bijelo polje i Pljevlja i dobila je teritoriju današnje Makedonije pa je tako teritorija Srbije zaokružena na 86000km2. Posle prvog svetskog rata Srbija prestaje da postoji kao nezavisna država jer je dobrovoljno ušla u sastav u novoformiranoj državi južnoslovenskih naroda kraljevine SHS koja će naslediti državnost Srbije na međunarodnom planu.

Borba za ustavnost  započinje istovremeno sa borbom za državnost u Srbiji. 1808. i 1811. su doneti prvi ustavni akti. Njih međutim Karađorđe nije poštovao. 1826.god. pod velikim pritiskom knjaz miloš je prihvatio formiranje državnog saveta a 1835.god. pod još većim pritiskom donet je prvi srpski ustav (Sretenjski ustav 15 februara). Ovaj ustav knjaz Miloš nijr poštovao pa je turska posle 3 godine nametnula svoj turski ustav koji je još manje odgovarao knjazu Milošu pa je on 1833 abdicirao ( dobrovoljno se odrekao vlasti u korist svojih sinova Milana i Mihajla). Milan je bio veoma bolestan pa je umro a knjaz Mihajlo je ostao na vlast do 1842. god. kada ga je grupa poznata kao Ustavobranitelji, na čijem čelu je bio Toma Vučić Perišić, svrgava i na vlast dovodi Karađorđevog sina knjaza Aleksandra. On je uz pomoć policije ostao na vlasti do 1858. god kada se vraćaju Obrenovići Miloš i Mihajlo i umesto državnog saveta uvode narodnu skupštinu koja je mnogo više odgovarala duhu srpskog naroda. Ova premena je ozakonjena trećim po redu srpskim ustavom iz 1869.god. Ovim ustavom srbija još uvek nije postala parlamentarna jer vlada nije za svoj rad odgovarala skupštini već knjazu. Sledeći ustav je  radikalni ustav iz 1888.god. Njime Srbija konačno postaje parlamentarna monarhija, taj ustav je bio vrlo napredan za svoje vreme, međutim on Obrenovićima nije odgovarao pa je vraćen ustav iz 1869.god. Pod velikim pritiskom naročito Rusije kralj Aleksandar Obrenović je oktroisao novi ustav 1901.god. koji je bio nedemokratski kao i celokupna njegova vladavina zbog njega je kralj Aleksandar Obrenović zajedno sa suprugom kraljicom Dragom ubijen u zaveri oficira 1903.god, a iste godine na vlast dolazi nova dinastija, dinastija Karađorđevića, konkretno kralj
Petar I karađorđević a donet je i novi ustav vrlo sličan radikalskom po kome Srbija definitivno postaje parlamentarna monarhija. Na taj način Srbija je ušla u red modernih demokratskih država evrope na početku 20.veka.

уторак, 05. фебруар 2013.

Izučavanje prava i slobode građana

Ustav garantuje prava i slobode građana koje se ostvaruju direktno na osnovu ustava. Najznačajnije slobode i prava građana su: političke slobode i prava građana, ekonomske slobode i prava građana, lične slobode i prava građana, kulturne slobode i prava građana i zdravstvene slobode i prava građana.

Političke slobode i prava građana: omogućavaju građanima učešće u političkom životu i odlučivanje o društvenim pitanjima neposredno ili preko predstavnika. Najznačajnija politička prava i slobode građana su: biračko pravo, sloboda organizovanja, sloboda štampe i drugih vidova informisanja, sloboda govora i javnog okupljanja i pravo građana da kritikuju rad državnih organa i funkcionera.

Biračko pravo je najznačajnije pravo u ovoj oblasti, veoma je staro ovo pravo ali kao opšte i jednako biračko pravo je novijeg datuma. Pod biračkim pravom se podrazumeva pravo građana da biraju, da budu birani, da učestvuju u kandidovanju i da učestvuju na referendumu.

Pod opšte biračko pravo se podrazumeva biračko pravo građana određene starosti, obično 18 godina bez obzira na razlike među njima u poslu, poreklu, imovnom stanju i sl. ali pod uslovom da su psihički zdravi i da im privremeno ili trajno nije oduzeto pravo pravo sudskom presudom i da žive na teritoriji na kojoj se vrše izbori.
Jednako biračko pravo pak znači da su glasovi svih građana na izborima od podjednake važnosti. Opšte biračko pravo je uvedeno nakon što su žene dobile pravo glasa početkom 20. veka. Može da se ostvaruje neposredno ili preko elktora, a ostvaruje se javnim ili tajnim glasanjem (demokratski način).

Sloboda organizovanja je takođe garantovan ustavom naše zemlje jer organizovanjem građana mogu lakše da ostvare brojne svoje interese i ciljeve. Organizovanje po našem ustavu je *** a delovanje organizacija slobodno, to znači da je **** samo upisati organizaciju u registar, nije potrebna dozvola. postoje: ekonomske, političke, kulturne i druge organizacije.
Političke partije su najvažniji oblik polizičkog organizovanja a sindikati ***** oblik ekonomskog organizovanja građana
Ekonomsko organizovanje građana može biti ograničeno samo u sledeća četiri slučaja:
  1. Ukoliko organizacija teži nasilnom rušenju postojećeg poretka
  2. Ukoliko organizacija ugrožava teritorijalnu celovitost i nezavisnost
  3. Ukoliko organizacija ugrožava prava i slobode građana
  4. Ukoliko organizacija ****** nacionalnu i versku mržnju. 

10. Ekonomske slobode I prava gradjana
Ekonomske tj. Ekonomsko-socijalne slobode I prava gradjana obezbedjuju ekonomsku I socijalnu sigurnost gradjana I obavezuju da ona izvrsava odredjene duznosti u ovoj oblasti. Najznacajnija ekonomsko-sovijalna prava slobode gradjana su pravo svojine I prava na rad, a iz njih proizilaze sva ostala ekonomsko-socijalna prava I slobode gradjana.
Pravo svojine je klasicno pravo gradjana drustva jer bez privatne svojine, a o njoj se radi gradjansko drustvo ne moze postojati, I zato sve tzv kapitalisticke zemlje u svojim ustavima garantuju I stite pravo svojine. Bez toga one ne bi mogle da postoje. Pod pravom svojine se podrazumeva ravnopravnost svih svojinskih oblika, sloboda preduzetnistva, sloboda konkurencije I sloboda pri izboru profesije. Nas ustav garantuje I stiti takodje pravo svojine.
Pravo na rad –zahtev za pravo na rad prvi je istakao francuski socijalista Sent Simor, a prvi put organizovano su istakli francuski radnici u revolucionarnoj 1848 god. Pod pravom na rad ne podrazumeva se samo pravo na zaposljenje vec I na organizovanje rada, pravo na upravljanjeradom I pravo na odlucivanje o rezultatima rada. Pravo na rad prema tome sprecava prinudni rad I afirmise slobodu rada. Posebna prava u okviru prava na rad su pravo na zaradu odnosno materijalnu nadoknadu u slucaju privremene sprecenosti za rad, pravo na dnevni, nedeljni I godisnji odmorm pravo na strajk I pravo na zastitu na radu, posebno se to odnosi na zene I decu.
Prava iz oblasti socijalne zastite- pravo na zdravstvenu zastitu I zastitu u slucaju bolesti, pravo na nadoknadu u slucaju duze sprecenosti za rad, prava trudnica, pravo na licnu penziju, pravo na porodicnu penziju I druga prava iz oblasti sovijalne zastite.
Prava na zastitu porodice pre svega majke I deteta. Porodica je osnovna celija drustva I ona uzima posebnu zastitu, a deca I njihove majke ukoliko su maloletni takodje uzimaju zastitu jer su oni budicnost drustva.
Prava nesposobnih I delimicno sposobnih lica- drzava je duzna da delimicno sposobna lica osposove da sami mogu da obezbede svoju egzistenciju.Nesposobnim licima drzava je duzna da obezbedi egzistenciju.

11.Licne slobode I prava gradjana
Sve slobode I prava gradjana su sustini su licne slobode I prava gradjana zato sto se ona odnose na pojedince, na licnosti, mnedjuti ovako se zovu samo ona prava I slobode gradjana koja se odnose na coveka kao ljudsko bice, odnosno koja se odnose na integritet I dostojanstvo ljudi I to pre svega na relaciji covek- drzava. Sve licne slobode I prava gradjana mogu da se podele na 2 grupe:
1. najznacajnije licne slobode I prava
2. ostale licne slobode I prava

U prvu grupu najre spada pravo na jednakost I ravnopravnost; neprekosnovenost ljudskog zivota; neprekosnovenost ljudske slobode; sloboda svesti, misli I javnog izrazavanja misli I sloboda veroispovesti.
U drugu grupu spadaju: sloboda kretanja I nastanjivanja; nepovredivost stana; nepovredivost tajne pisama; sloboda nacionalnog opredeljenja; pravo na drzavljanstvo; prava nacionalnih manjina I prava stranaca ukljucujuci pravo azila.
Pravo na jednakost I ravnopravnost je jedno od najznavajnijih licnih prava, dobijeno je u dugotrajnoj I teskj borbi protiv privilegija pojedinaca I grupa ljudi u drustvu. Prvi put ovo pravo se javlja u deklaraciji o nezavisnosti SAD iz 1776 god. I deklaraciji o pravima coveka I gradjanina u Francuskoj iz 1789 god. Sustina prava na jednakost I ravnopravnost jeste u nepostojanju bilo kakvih privilegija u drustvu I u jednakosti ljudi pred zakonom I drzavnim organima, drugim recima to je takav ekonomski I politicki sistem koji se oznavaca kao vladavina prava gde su svi ljudi jednaki I gde niko ne moze da ima vise prava od drugih odnosno da ima privilegije. Da bi se ovo pravo ostvarivalo potrebna je demokratska kultura koja se stice od detinjstva I neophodna je za demokratski zivot.Pravo jednakosti I ravnopravnosti je moguce samo pod jednakim uslovima sto znaci da ne mogu da budu jednaki zdravi I bolesni, drzavljani I stranci, ali jednakost podrazumeva I jednakost ljudi u duznostima.
Neprekosnovenost ljudskog zivota- to znaci da je to cak I vise od prava, a pod neprekosnovenost ljudskog zivota se podrazumeva pravo na zivot, ljudski integritet I dostojanstvo. Kada se radi o pravu na zivot ono je neprekosnoveno, cak I vecina drzava u savremenim uslovima se odrice smrtne kazne, a neprekosnovenost I dostojanstvo ljudske licnosti znaci da niko ne sme fizicki, moralno ili na neki drugi nacin da maltetira druge ljude.
Neprekosnovenost ljudske slobode- Ljudska sloboda je takodje neprekosnovena jer je mnogo zrtava dato za ljudsku slobodu I zato se ona mora cuvati I braniti.
Sloboda svesti misli I javnod izrazavanja misli- ovo je I licna I politicka sloboda prava gradjana. Bez ove slobode demokratija je nezamisliva.
Sloboda veroispovesti- ustav nase zemlje garantuje I slobodu ljudima da veruju u natprirodno bice, da budu teisti, ali I slobodu da ne veruju u natprirodno bice tj da budu ateisti.
Sloboda kretanja I nastanjivanja znaci da svako u svojoj drzavi moze da se slobodno krece I nastanjuje u okviru drzave.
Nepovredivost tajne pisama- Niko ne sme da otvori I procita pismo
Sloboda nacionalnog opredeljenja- svako ima pravo da bira svoju nacionalnost
Pravo na državljanstvo- trajna pravna veza između pojedinca i države.

Ostale slobode i prava građana; zaštita ustavom garantovanih sloboda i prava
U ostale slobode i prava građana ubrajaju se zdravstvene i kulturne slobode i prava građana. Najznačajnija zdravstvena slobode i prava građana su: pravo na zaštitu zdravlja i pravo na zdravu životnu sredinu. Najznačajnija kulturna prava i slobode građana su pravo na obrazovanje i sloboda naučnog i umetničkog rada.
Pravo na zaštitu zdravlja - ovo je relativno novo pravo. Prvi put se javlja u deklaraciji o ljudskim pravima koju su 1948god donele ujedinjene nacjie. ovo pravo zahteva velika materijalna sredstva pa se zbog toga ne nalazi u ustavima svih zemalja.  pravo na zaštitu zdravlja podrazumeva i prevenciju bolesti, kao i izgrađivanje zdravstvenih kapaciteta zašta kao i za osnovnu zdravstvenu zaštitu najveći deo sredstava zreba da izdvoji država. Zakonom je uređen način ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu pa tako deca, trudnice i ostarela lica imaju pravo na zaštitu zdravlja sredstvima iz budžeta a ostali participiraju (učestvuju jednum delom svojim sredstvima u zaštiti svoga zdravlja).
Pravo na zdravu životnu sredinu - životna sredina ljudi je danas veoma ugrožena. Nju ugrožavaju sami ljudi tako što preterano izvlače iz prirode a sa druge strane koristi prljave tehnologije. Zadnjih 40 do 50 godina veoma su aktivni ekološki pokreti koji se bore za zaštitu čovekove životne sredine i njeno očuvanje za buduće generacije.
Prao na obrazovanje - obrazovanjem se ljudi pripremaju za zanimanje koje će obavljati tokom života ali se obrazovanjem i razvijaju kao svestrana i slobodna bića. Obrazovanjem se uprošćeno shvata kao školovanje od koga u najvećoj meri zavisi obrazovanje. U našoj zemlji postoje osnovne škole koje su obavezne i besplatne, srednje koje su besplatne i visoke koje se delimično finansiraju iz budžeta.
Sloboda naučnog i umetničkog rada - ovo je ustvara sloboda savesti ili javnog izražavanja misli stim što se radi ovde o itelektualnoj slobodi, a ova sloboda je od velikog značaja za društvo i njegov razvitak jer bez nje nema napretka u društvu.

Sve slobode i prava građana ostvaruju se na osnovu ustava. Zakonom se samo propisuje način njegovog ostvarivanja. U ratnim i sličnim uslovima mogu biti ograničene neke slobode i prava. Na primer sloboda informisanja, kretanja, međutim postoje slobode i prava koja se ne mogu ogrančavati bilokako: pravo na život, ljudsku slobodu...
U pojedinim slučajevima može doći do ugrožavanja ljudskih prava; do lišavanja slobode bez razloga, do ugrožavanja prava svojine i slično. Zbog toga je uvedena sudska zaštita. oona se obično vrši preko redovnih sudova. Za ostvarivanje prava i slobode građana potrebni su određeni uslovi, to znači materijalni, politički i kulturni uslovi.