субота, 08. децембар 2012.

Skupština i drugi organi vlasti


Država svoje funkcije obavlja preko fizičkih lica a ta fizička lica su izabrani predstavnici građana i državni činovnici koji su prema ustavu i zakonu organizovani u pojedine organe državne vlasti. Postoje 3 vrste organa državne vlasti:

  1. Zakonodavni organ vlasti
  2. Izvršni organ vlasti
  3. Pravosudni organ vlasti

Zakonodavni organ vlasti je organ koji donosi zakone i propisuje poredak u državi. Obično se zove skupština ili parlament ili sabor ili kongres ili slično. Zakonodavni organ je najviši organ državne vlasti i od njega nema većeg organa. Drugim rečima je nosioc državnog suvereniteta ali je zakonodavni organ vlasti istovremeno i nosioc narodnog suvereniteta zato što je sastavljen od izabranih predatavnika građana.

Izvršni organ vlasti je organ koji izvršava i primenjuje zakone i druge odluke koje donosi zakonodavni organ vlasti. Ovaj organ vlasti zove se Vlada.

Pravosudni organi - njihov zadatak je da ako dođe do kršenja zakona izrekne sankciju onima koji su to učinili. U pravosudne organe spadaju sudovi, tužilaštva.. Svaka država mora da ima ove organe vlasti. Od toga kako su organizovani i u kakvom su odnosu organi vlasti jedne države zavisi politički sisem te drzave. Moguća su dva načela ogranicavanja organa državne vlasti. To su na čelo podele vlasti i načelo jedinstva vlasti. Prema ovom načelu sve funkcije vlasti (zakonodavna, izvršna, sudska) su međusobno odvojene i nezavisne. Posebno je važno da budu odvojene zakonodavna i izvršna vlast. Međutim, to je i najteže da se ostvari. To je rezultat većine u organima zakonodavne vlasti koja je rezultat vlasti, nastoji da se nametne i da podrade sebi zakonodavnu vlast, pa zbog toga dolazi do krize vlade parlamenta i parlamentarnog sistema u celini do uspostavljanja diktature.

Na čelo jedinstava vlasti se sastoji što su sve funkcije vlasti međusobno u jedinstvu i skoncentrisane u jednom organu drzavne vlasti. Po pravilu je to zakonodavni organ. Zagovornici ovog načela: Ruso, Marke, Monteskije i dr. imali su u vidu demokratska jedinstva vlasti, međutim u praksi se to manifestovalo kao nedemokratsko jedinstvo vlasti zbog čega je i ovde dolazilo do uspostavljanja diktature. U zavisnosti od toga koje načelo je primenjeno, postoje tri vrste političkih sistema: parlamentarni, precednički i skupštinski sistem.


  1. Parlamentarni sistem vlasti se zasniva na načinu podele vlasti. Karakteriše se time što građani biraju svoje predstavnike za parlament, skupštinu, a parlament ima izbornu i kontrolnu funkciju. Izborna funkcija parlamenta se ogleda u tome što parlament bira šefa države, ono što nije nasledna funkcija, zatim bira vladu, sudije ustavnog suda i druge funkcionere. O kontrolama funkcija parlamenta se ogleda u tome što parlament kompromiše i usmerava rad vlade koju podržava u svakoj prilici jer većina u parlamentu formira vladu. Centralne organe vlasti u pralamentarnom sistemu nije parlament već vlada koja donosi odluke a parlament te odluke samo podržava ili ne podržava ukoliko vlada izgubi podršku parlamenta onda ona mora da podnese ostavku nakon čega se bira nova vlada ili raspisuju novi izbori. Šefa države bira parlament a šef države ima samo ***** ulogu. On predstavlja zemlju, formalno predlaže precednika vlade, formalno je vrhovni komandant vojske itd.
  2. Predsednički sistem vlasti se zasniva takođe na načelu podele vlasti ali je ovo načelo *** primenjeno. Predsednika države biraju svi građani i on ima stvarno veliku vlast, formira svoju vladu koju predsedava takozvanu administraciju u on je potpuno odvojen od kongresa kao što je i kongres nezavistan, mada postoji mehanizam njihovog usklađivanja rada. Predsednik je ovde stvarni vrhovni komandant. Predsednički sistem imaju SAD i neke zemlje latinske amerike, parlamentarni sistem većina Evrope, a u Francuskoj i kod nas kombinacija oba dva.
  3. Skupštinska: zasniva se na načelu jedinstva vlasti. Postojao je u Francuskoj odmah posle buržoaske revolucije, u Švajcarskoj je uveden 1848. god. Postojao je i u SSSRu i u SFRJ. Najduže se održao i danas postoji u Švajcarskoj.
Svaki od ovih Partijskih sistema ima svoje prednosti. Partijski sitem je jedini koji ima mehanizme za izbegavanje krize a to je ostavka vlade i raspuštanje parlamenta.

недеља, 02. децембар 2012.

Izbori

U većini modernih država preovlađuje prestavnički sistem odlučivanja kao oblik posredne demokratije i narodnog suvereniteta s tim što je on obično dopunjen s nekim od oblika neposredne demokratije, najčešće referendum. Teorije o predstavničkom sistemu vlasti razvijaju veliki mislioci Lok, Hops, Ruso i dr. Oni su naime dokazali da je vreme modernog zakonodavstva prošlo, nije moguće u savremenim uslovima i da je neposredna demokratija dosta neracionalna, skupa, ponekad i nije moguća. Zbog toga najbolji mogući način  odlučivanja o društvenim pitanjima smatraju ovi mislioci jeste da građani na slobodnim i demokratskim izborima izaberu svoje predstavnike na koje će za određeno vreme (4 god) da prenesu svoj suverenitet a izborni predstavnici građana će u ime građana da učestvuju u odlučivanju o društvenim potanjima. U uslovima višepartijskog sistema kakav je danas pretežno, kandidate za predstavnika građana određuju političke partije a građani glasajući za konkretnog predstavnika praktički se opredeljuju za program političke partije koja ga je kandidovala.
Izborni predstavnici građana mogu da imaju predstavnički (slobodni) mandat ili vezani (imperativni) mandat.

Predstavnički mandat se karakteriše time što izborni predstavnici građana rade po sopstvenoj savesti a račun za svoj rad polažu tek na novim izborima.
Vezani mandat se karakteriše time što su predstavnici građana komisioneri to znači da oni moraju da rade onako kako to od njih zahtevaju njigovi birači, ako ne rade tako biće smenjeni.
Na prvi pogled izleda da je vezani mandat bolji, međtim to nije tako zato što zahteva jednoglasnost pri odlučivanju a to omogućava da manjina nametne svoju volju većini.
Svoj legalitet i svoj legitimitet izbora u društvu zasnivaju se na slobodnim demokratskim izvborima
Legalitet ili legalnost je ponašanje u skladu sa zakonom odnosno to je sve ono što je zasnovano na zakonu.
Legitimitet ili legitimnost jeste sve ono što je najčešće na zakonu zasnovano ali pritom ora biti normalno i logičko.
Izbori u našoj zemlji u vreme jednopartijskog sistema bili su uvek legalni ali nisu bili uvek legitimni jer najčešće nije bilo više kandidata. Legitimna vlast je prema tome ona vlast koja je izabrana slobodnim i demokratskim izborima voljom građana. Izbori u svakoj zemlji pa i u našoj su uređeni. Načelno ovo pitanje se uređuje ustavom, a detaljno izbornim zakonima koji se preciziraju ko sve može da bira i bude biran, koliko se predstavnika biraju, koliko je biračkih mesta, utvrđuje se sistem raspodele kandidata izabranim predstavnicima a postoje danas dva takva sistema: većinski sistem i proporcionalni sistem. Po većinskom sistemu izabrani su samo oni kandidati koji koji dobiju najveći broj glasova. Proporcionalnom sistemu mandati se dele prema procentu glasova koji su političke partije dobile na izborima.

Višepartijski sistem

Politički pluralizam označava postojanje većeg broja političkih ideja i političkih stavova koji su međusobno u konkurenciji a ponekad su čak i suprotni. Od političkog pluralizma treba razlikovati politički monizam, a pod politočkim monizmom se podrazumeva postojanje samo jedne političke ideje i najčešće je to vladajuća ideologija. politički pluralizam se može ostvarivati na različite načine. Najčešće se ostvaruje preko partijskog pluralizma ali se može ostvarivati i na druge načine kao što su javne tribine, sloboda štampe i druge slične načine. Političke partije prema kojih se politički pluralizam najčešće ostvaruje nastale su još u Antičkom periodu u staroj grčkoj su postojala atinska i makedonska heterija u vreme Filipa i Aleksandra makedonskog, a postojala je i Pitagorejska heterija.
Heterije u antičkom periodu međutim su se dosta razlikovale od modernih političkih partija jer su više bila udruženja građana a mnogo manje političke organizacije u današnjem smislu te reči. moderne političke partije javljaju se tek u 17. i 18. veku i to najpre u engleskoj i to su bile partije torijevaca (konzervativna partija) i partija vigovaca (laburistička partija). Ove prve političke partije formirao je takozvani treći stalež zato što je postojao zakon po kome su političke partije mogli da formiraju samo oni građani koji su raspolagali nekom imovinom (imovinski cenzus). Radnička klasa svoje političke partije mogla je da formira tek sa usvajanjem opšteg  prava glasa i prve radničke partije se javljaju u drugoj polovini 19. veka i bore se za humanije odnose u društvu. Politička partija je raltivno trajna organizacija istomišljenika čiji je cilj legalno preuzimanje vlasti, učešće u vlasti ili makar uticaj na vlast da bi se ostvario određeni politički program organizovanja društva. Svaka politička partija mora da ima svoj program i ciljeve borbe, statut kao pravni akt kojim je ona organizovana i svaka politička partija propagira svoje političke ciljeve. Odluke donosi partijski vrh ali to  prikazuje kao volju ukupnog članstva. Svaka partija je posrednik između građana i odlučivanja i što god je više partija više je posrednika, međutim višepartijski sistem nudi više mogućnosti, pa je zato on u prednosti.