недеља, 21. октобар 2012.

Suverenitet naroda i građana

Suverenitet ili suverenost označava najvišu vlast dakle vlast od koje nema više vlasti. Pojam suvereniteta ima više značenja. Govori se tako o suverenitetu države, suverenitetu nacije i suverenitetu građana ili narodnom suverenitetu.
Suverinitet države obuhvata dve komponente, to su:Suprematija državne vlasti i Nezavisnost države od inostranstva. Suprematija državne vlasti znači da je državna vlast najviša i najjača vlast na teritoriji jedne države. Nezavisnost države od inostranstva pak znači da je država nezavisna u donošenju svojih odluka u odnosu na druge države. Suverenitet države je prema tome bitno obeležje države, bez suvereniteta država praktično i ne postoji u protivnom smislu reči.

Suverenitet nacije označava prava nacije na samoopredeljenje uključujući i prava na oceljenje.

Suverenitet građana ili narodni suverenitet – to znači da su građani nosioci najviše vlasti.

Međutim nije oduvek tako bilo. U starom Egiptu postojaloa je piramida vlasti. Na vrhu je bio bog Ra, ispod boga je bio faraon, pa sveštenici, pa zemljoradnici i na kraju robovi. U srednjem veku je pak postojalo shvatanje da vladar vlada po milosti božjoj, drugim rečima da je bog taj koji je odredio vladara. Ovakvo shvatanje razvija se čak i početkom novoga veka. Francuski teoretičar Žan Bodel* koji je tvrdio da je suverenitet neograničen ali da je ljegov nosilac vladar, pa otuda i danas sinonim za cara, kralja jeste suveren. Čak i danas ima država u svetu u kojima se vlada po milosti božjoj (Jordan, Saudijska arabija). Najveći broj država su danas parlamentarne države. Čak su i skoro sve monarhije parlamentarne, to znači da imaju ustav kojim se regulišu i uređuju odnosi u tim državama a narod kao nosioc suvereniteta taj svoj suverenitet privremeno, najčešće na četiri godine, prenosi izabranim predstavnicima a njih građani biraju na slobodnim izborima da bi posle četiri godine se suverenitet ponovo vraćao narodu. Suverenitet građana se može ostvariti neposredno i posredno. Način nije važan već je važno da suverenitet postoji jer suverenitet građana predstavlja suštinu demokratije a demokratija je oblik ostvarivanja te suštine. Razvoju suvereniteta građana mnogo su doprineli mislioci u novom veku:

Princip suvereniteta prvi put je proklamovan u američkoj deklaraciji o nezavisnosti 4. Jula 1776. U Srbiji princip suvereniteta građana se proklamuje ustavom iz 1903.god. slično je to i ustavu kraljevine SHS iz 1921 godine. Ustav Srbije i Jugoslovenske federacije 1947 i 1946 proklamuje da sva vlast proizilazi iz naroda i pripada narodu. Ustavi iz 1963 i 1974 god uvode pojam radnog naroda da bi se ustav iz 1990. i 2006.god. ponovo vratili na klasičnu formulaciju.

Ustavni i javni sudovi

Zaštita ustavnosti i zakonitosti u najvećem broju zemalja među kojima je i naša ostvaruje se prema ustavnih sudova. U SAD mećutim ovaj posao obavlja vrhovni sud. U Švajcarskoj time se bave redovni sudovi, a u Francuskoj postoji poseban politički organ koji se bavi zaštitom ustavnosti i zakonitosti. U nekadašnjim istočnoevropskim socijalističkim zemljama zaštita ustavnosti i zakonitosti je vršena preko parlamenta. Praksa je pokazala da je zaštita ustavnosti i zakonitosti preko ustavnih sudova najbolji način zaštite, a da je zaštita preko parlamenta najgori način zaštite ustavnosti i zakonitosti. Ustavni sudovi prvi put se javljaju posle prvog svetskog rata, a kod nas u nekadašnjoj Jugoslaviji ustavom iz 1963.god. Pored saveznog ustavnog suda tada su zbog specifičnosti federacije formirana i šest republičkih ustavnih sudova a dopunama ustava (amandmanima) iz 1971.god. formirani su i ustavni sudovi autonomnih pokrajina. Ustavni sud Srbije danas čine sudije koje bira narodna republika skupštine Srbije trajno na ovu dužnost do penzije. Ustavnim sudom presedava predsednik upravnog suda a odluke ustavnog suda su konačne i izvršne.

Redovni sudovi su stari koliko i država. Pošto je oduvek postojala potreba za presuđivanjem, to su sudsku funkciju u početku obavljali vladari. Vremenom međutim formiraju se posebni državni organi koji se bave isključivo sudijskom funkcijom. Sudijska funkcija se ogleda u poređenju i utvđivanju kršenja ili nepoštovanja zakona i izricanju sankcija ili kazni ako dođe do kršenja zakona. Uloga redovnih sudova je dvojaka. Sa jedne strane redovni sudovi štite prava i interese građana, a sa druge strane redovni sudovi štite postojeći državni poredak. Redovni sudovi imaju strogo utvrđene nadležnosti i postupke i načine koji su vezani za ove nadležnosti. Nadležnosti su: vođenje krivičnih sporova, a krivični sporovi se vode uvek kada postoji krivično delo; vođenje građanskih sporova, vodi se onda kada treba rešiti neko imovinsko pravno pitanje.

Postupci pred redovnim sudom:
  1. Krivični postupak – vezan za krivične sporove. 
  2. Parnični postupak – vezan za građanske sporove. 
  3. Vanparnični postupak – vodi se kada treba utvrditi neku činjenicu koja već postoji na pr: da je neko naslednik, da je neko živ, mrtav. 
  4. Upravni postupak – vodi se vezano za odluke organa upravljanja. 

Suđenje ponekad traje dosta dugo jer treba utvrditi sve činjenice i svedoke da bi se donela presuda, a presu da se donosi na osnovu zakona i slobodnog sudskog uverenja. Nezadovoljna strana presudom ima pravo žalbe višem sudu a viši sud može da potvrdi presudu, da promeni presudu i može da ukine presudu i predmet vrati na početnu presudu. Postoje sudovi opšte namene i specijalni sudovi.

уторак, 09. октобар 2012.

Principi ustavnosti i zakonistosti

Pojmovi pravna država i vladavina prava približno isto znače a znače suprodstavljanje neograničenoj vlasti državnih organa pre svega samovolji apsolutističkoh vladara ali i obrnuto, zaštita države od onih pojedinaca koji ne poštuju pravila društvenog života. Vladavina prava prema tome ima duboko humanistički smisao.

Tragovi vladavine prava nalaze se još u antičkom periodu, to se može videti iz brojnih izreka u rimskom periodu kao što su: zakon je strog ali se mora poštovati; ni vladar ne sme da prekrši zakon. U rimskom pravu koji je izvor celokupnog današnjeg prava je zapisano da ni vladar ne sme da krši zakon, odnosno da i vladar mora da poštuje zakon. Taj trend težnje za vladavinom prava nastavljen je i u srednjem veku pa tako u jednom francuskom dokumentu iz toga perioda stoji da je zakon najviša svetinja prema kojim se moraju svi upravljati a u velikoj povelji slobode iz 1215 je zapisano da građani imaju prava da se pobune uvek kada vlada ne poštuje zakon. Dušanov zakonik iz 1349.g. čak propisuje kazne za sve one koji ga ne poštuju pa i za cara i caricu.

Teorija o suverenitetu građana, najvišoj vlasti i demokratiji javlja se međutim tek u novom neku kada su živeli veliki mislioci: Tomas Hobs, Džon Lok, Šarl Furije, Žan Žak Ruso i dr. Ovi mislioci su duhovno pripremili buržoasku (građansko - demokratsku) revoluciju koja je pak omogućila vladavinu prava, a posledica toga jeste donošenje ustava u mnogim zemljama zapadne Evrope i Amerike. Iz dosad rečenog može se zaključiti da je vladavina prava podvođenje u prava svih u društvu i državnih organa i pojedinaca i institucija i organizacija i svako protivpravno ponašanje se sankcioniše bez obzira da li je reč o nosiocima vlasti ili o običnim građanima.

Dva su zahteva koja se moraju ostvariti da bi se mogla ostvariti vladavina prava:
  1. Da nema veće sile od prava.
  2. Da niko ne može imati više prava od drugih ljudi

Vladavina prava u suštini predstavlja jedan politički princip a ne pravni. Pravna sadržina vladavine prava se ostvaruje preko ustavnosti i zakonitosti.

Ustavnost u širem smislu reči znači da postoje pravila koja su sadržana u ustavu kao najvišem pravnom aktu pomoću kojih se objektivno formiraju i funkcionišu organi državne vlasti. U užem ili pravnom smislu ustavnost znači saglasnost svih pravnih akata, to znači zakona i podzakonskih akata sa ustavom

Zakonitost u širem smislu znači legalnost u ponašanju odnosa ponašanja da je u skladu sa zakonom. U užem ili pravnom smislu zakonitost pak znači da su svi pravni akti koji su doneti na osnovu zakona u skladu sa zakonom.


Prava / pravni sistem jedne države obuhvata sve pravne akte u toj državi koji su međusobno u hiararhiji. Najviši pravni akt je naravno ustav i na osnovu njega se donose svi drugi pravni akti. Konkretno na osnovu ustava se donose zakoni kojima se detaljno uređuju oblasti u pojedinim oblastima života i rada a na osnovu zakona se donose podzakonski akti. Podzakonski akti mogu da budu opšti i pojedinačni. Opšti podzakonski akti se odnose za veći broj ljudi i to su na pr. pravilnici, uredbe, naredbe i sl. dok se pojedinačni podzakonski akti odnose na pojedinca na pr. rešenja i odluke. 


Jedan pravni akt da bi bio zakonit mora biti u skladu sa višim pravnim aktom. To zakonitost mora biti u formalnom i materijalnom smislu. Formalni smisao znači da je taj pravni akt od strane nadležnog organa i u predviđenom postupku, a materijalni smisao zakonitosti pravnog akta ogleda se u činjenici da je sadržina pravnog akta u skladu sa sadržinom višeg pravnog akta odnosno da proizilazi iz nje. Vladavina prava posebno u savremenim uslovima ima veliki značaj i to za socijalnu sigurnost građana i stabilnost države jer se vladavina prava štite prava svih građana ali se sa druge strane štiti i država od pojedinaca koji ne poštuju pravila države. Da bi se vladavina prava ostvarivala neophodni su odgovarajući uslovi, posebno je značajno razvijena svest građana o potrebi poštovanja zakona.