субота, 08. децембар 2012.

Skupština i drugi organi vlasti


Država svoje funkcije obavlja preko fizičkih lica a ta fizička lica su izabrani predstavnici građana i državni činovnici koji su prema ustavu i zakonu organizovani u pojedine organe državne vlasti. Postoje 3 vrste organa državne vlasti:

  1. Zakonodavni organ vlasti
  2. Izvršni organ vlasti
  3. Pravosudni organ vlasti

Zakonodavni organ vlasti je organ koji donosi zakone i propisuje poredak u državi. Obično se zove skupština ili parlament ili sabor ili kongres ili slično. Zakonodavni organ je najviši organ državne vlasti i od njega nema većeg organa. Drugim rečima je nosioc državnog suvereniteta ali je zakonodavni organ vlasti istovremeno i nosioc narodnog suvereniteta zato što je sastavljen od izabranih predatavnika građana.

Izvršni organ vlasti je organ koji izvršava i primenjuje zakone i druge odluke koje donosi zakonodavni organ vlasti. Ovaj organ vlasti zove se Vlada.

Pravosudni organi - njihov zadatak je da ako dođe do kršenja zakona izrekne sankciju onima koji su to učinili. U pravosudne organe spadaju sudovi, tužilaštva.. Svaka država mora da ima ove organe vlasti. Od toga kako su organizovani i u kakvom su odnosu organi vlasti jedne države zavisi politički sisem te drzave. Moguća su dva načela ogranicavanja organa državne vlasti. To su na čelo podele vlasti i načelo jedinstva vlasti. Prema ovom načelu sve funkcije vlasti (zakonodavna, izvršna, sudska) su međusobno odvojene i nezavisne. Posebno je važno da budu odvojene zakonodavna i izvršna vlast. Međutim, to je i najteže da se ostvari. To je rezultat većine u organima zakonodavne vlasti koja je rezultat vlasti, nastoji da se nametne i da podrade sebi zakonodavnu vlast, pa zbog toga dolazi do krize vlade parlamenta i parlamentarnog sistema u celini do uspostavljanja diktature.

Na čelo jedinstava vlasti se sastoji što su sve funkcije vlasti međusobno u jedinstvu i skoncentrisane u jednom organu drzavne vlasti. Po pravilu je to zakonodavni organ. Zagovornici ovog načela: Ruso, Marke, Monteskije i dr. imali su u vidu demokratska jedinstva vlasti, međutim u praksi se to manifestovalo kao nedemokratsko jedinstvo vlasti zbog čega je i ovde dolazilo do uspostavljanja diktature. U zavisnosti od toga koje načelo je primenjeno, postoje tri vrste političkih sistema: parlamentarni, precednički i skupštinski sistem.


  1. Parlamentarni sistem vlasti se zasniva na načinu podele vlasti. Karakteriše se time što građani biraju svoje predstavnike za parlament, skupštinu, a parlament ima izbornu i kontrolnu funkciju. Izborna funkcija parlamenta se ogleda u tome što parlament bira šefa države, ono što nije nasledna funkcija, zatim bira vladu, sudije ustavnog suda i druge funkcionere. O kontrolama funkcija parlamenta se ogleda u tome što parlament kompromiše i usmerava rad vlade koju podržava u svakoj prilici jer većina u parlamentu formira vladu. Centralne organe vlasti u pralamentarnom sistemu nije parlament već vlada koja donosi odluke a parlament te odluke samo podržava ili ne podržava ukoliko vlada izgubi podršku parlamenta onda ona mora da podnese ostavku nakon čega se bira nova vlada ili raspisuju novi izbori. Šefa države bira parlament a šef države ima samo ***** ulogu. On predstavlja zemlju, formalno predlaže precednika vlade, formalno je vrhovni komandant vojske itd.
  2. Predsednički sistem vlasti se zasniva takođe na načelu podele vlasti ali je ovo načelo *** primenjeno. Predsednika države biraju svi građani i on ima stvarno veliku vlast, formira svoju vladu koju predsedava takozvanu administraciju u on je potpuno odvojen od kongresa kao što je i kongres nezavistan, mada postoji mehanizam njihovog usklađivanja rada. Predsednik je ovde stvarni vrhovni komandant. Predsednički sistem imaju SAD i neke zemlje latinske amerike, parlamentarni sistem većina Evrope, a u Francuskoj i kod nas kombinacija oba dva.
  3. Skupštinska: zasniva se na načelu jedinstva vlasti. Postojao je u Francuskoj odmah posle buržoaske revolucije, u Švajcarskoj je uveden 1848. god. Postojao je i u SSSRu i u SFRJ. Najduže se održao i danas postoji u Švajcarskoj.
Svaki od ovih Partijskih sistema ima svoje prednosti. Partijski sitem je jedini koji ima mehanizme za izbegavanje krize a to je ostavka vlade i raspuštanje parlamenta.

недеља, 02. децембар 2012.

Izbori

U većini modernih država preovlađuje prestavnički sistem odlučivanja kao oblik posredne demokratije i narodnog suvereniteta s tim što je on obično dopunjen s nekim od oblika neposredne demokratije, najčešće referendum. Teorije o predstavničkom sistemu vlasti razvijaju veliki mislioci Lok, Hops, Ruso i dr. Oni su naime dokazali da je vreme modernog zakonodavstva prošlo, nije moguće u savremenim uslovima i da je neposredna demokratija dosta neracionalna, skupa, ponekad i nije moguća. Zbog toga najbolji mogući način  odlučivanja o društvenim pitanjima smatraju ovi mislioci jeste da građani na slobodnim i demokratskim izborima izaberu svoje predstavnike na koje će za određeno vreme (4 god) da prenesu svoj suverenitet a izborni predstavnici građana će u ime građana da učestvuju u odlučivanju o društvenim potanjima. U uslovima višepartijskog sistema kakav je danas pretežno, kandidate za predstavnika građana određuju političke partije a građani glasajući za konkretnog predstavnika praktički se opredeljuju za program političke partije koja ga je kandidovala.
Izborni predstavnici građana mogu da imaju predstavnički (slobodni) mandat ili vezani (imperativni) mandat.

Predstavnički mandat se karakteriše time što izborni predstavnici građana rade po sopstvenoj savesti a račun za svoj rad polažu tek na novim izborima.
Vezani mandat se karakteriše time što su predstavnici građana komisioneri to znači da oni moraju da rade onako kako to od njih zahtevaju njigovi birači, ako ne rade tako biće smenjeni.
Na prvi pogled izleda da je vezani mandat bolji, međtim to nije tako zato što zahteva jednoglasnost pri odlučivanju a to omogućava da manjina nametne svoju volju većini.
Svoj legalitet i svoj legitimitet izbora u društvu zasnivaju se na slobodnim demokratskim izvborima
Legalitet ili legalnost je ponašanje u skladu sa zakonom odnosno to je sve ono što je zasnovano na zakonu.
Legitimitet ili legitimnost jeste sve ono što je najčešće na zakonu zasnovano ali pritom ora biti normalno i logičko.
Izbori u našoj zemlji u vreme jednopartijskog sistema bili su uvek legalni ali nisu bili uvek legitimni jer najčešće nije bilo više kandidata. Legitimna vlast je prema tome ona vlast koja je izabrana slobodnim i demokratskim izborima voljom građana. Izbori u svakoj zemlji pa i u našoj su uređeni. Načelno ovo pitanje se uređuje ustavom, a detaljno izbornim zakonima koji se preciziraju ko sve može da bira i bude biran, koliko se predstavnika biraju, koliko je biračkih mesta, utvrđuje se sistem raspodele kandidata izabranim predstavnicima a postoje danas dva takva sistema: većinski sistem i proporcionalni sistem. Po većinskom sistemu izabrani su samo oni kandidati koji koji dobiju najveći broj glasova. Proporcionalnom sistemu mandati se dele prema procentu glasova koji su političke partije dobile na izborima.

Višepartijski sistem

Politički pluralizam označava postojanje većeg broja političkih ideja i političkih stavova koji su međusobno u konkurenciji a ponekad su čak i suprotni. Od političkog pluralizma treba razlikovati politički monizam, a pod politočkim monizmom se podrazumeva postojanje samo jedne političke ideje i najčešće je to vladajuća ideologija. politički pluralizam se može ostvarivati na različite načine. Najčešće se ostvaruje preko partijskog pluralizma ali se može ostvarivati i na druge načine kao što su javne tribine, sloboda štampe i druge slične načine. Političke partije prema kojih se politički pluralizam najčešće ostvaruje nastale su još u Antičkom periodu u staroj grčkoj su postojala atinska i makedonska heterija u vreme Filipa i Aleksandra makedonskog, a postojala je i Pitagorejska heterija.
Heterije u antičkom periodu međutim su se dosta razlikovale od modernih političkih partija jer su više bila udruženja građana a mnogo manje političke organizacije u današnjem smislu te reči. moderne političke partije javljaju se tek u 17. i 18. veku i to najpre u engleskoj i to su bile partije torijevaca (konzervativna partija) i partija vigovaca (laburistička partija). Ove prve političke partije formirao je takozvani treći stalež zato što je postojao zakon po kome su političke partije mogli da formiraju samo oni građani koji su raspolagali nekom imovinom (imovinski cenzus). Radnička klasa svoje političke partije mogla je da formira tek sa usvajanjem opšteg  prava glasa i prve radničke partije se javljaju u drugoj polovini 19. veka i bore se za humanije odnose u društvu. Politička partija je raltivno trajna organizacija istomišljenika čiji je cilj legalno preuzimanje vlasti, učešće u vlasti ili makar uticaj na vlast da bi se ostvario određeni politički program organizovanja društva. Svaka politička partija mora da ima svoj program i ciljeve borbe, statut kao pravni akt kojim je ona organizovana i svaka politička partija propagira svoje političke ciljeve. Odluke donosi partijski vrh ali to  prikazuje kao volju ukupnog članstva. Svaka partija je posrednik između građana i odlučivanja i što god je više partija više je posrednika, međutim višepartijski sistem nudi više mogućnosti, pa je zato on u prednosti.

уторак, 27. новембар 2012.

Oblici neposredne demokratije

Reč demokratija potiče od grčkih reči demos - narod i krateri - vladavina; demokratija - vladavina naroda. Međutim ceo narod ne može da vlada pa bi preciznije određenje bilo sledeće: demokratija je vladavina većine građana odnosno predstavnika većine građana ali i pravo manjine da se izrazi. Da bi demokratija mogla da postoji moraju najpre da postoje prava i slobode građana i moraju da postoje demokratske institucije. To su predpostavke za postojanje demokratije. Da bi demokratija mogla da se razvija međutim neophodan je visok stepen tolerancije (razumevanje za mišljenje drugih). Neophodan je visok stepen odgovornosti onih koji vrše vlast. jednom rečju neophodan je visok sistem političke kulture građana. 
Demokratija se javila veoma rano, još u antičkom periodu. Atina je bila poznata po svom demokratskom uređenju, a najznačajnije odluke su se donosile na trgu (agora) gde su mogli da učestvuju svi slobodni ljudi ali ne i žene. Antička demokratija je bila zlatno doba demokratije. U Rimu demokratija već počinje da stagnira, a u srednjem veku ona i sasvim prestaje  da postoji. Ponovno rađanje demokratije je u novom veku, a veliki značaj za ponovni razvoj demokratije imala je buržoazija. To buržoaska demokratija je međutim poznata kao formalna demokratija jer ona ističe prava ali zanemaruje mogućnosti koje su potrebne da bi se ta prava ostvarila. Socijalnu osnovu demokratije daje radnička klasa jer ona pored prava se zalaže i za njihovo ostvarivanje za realizaciju proklamovanja prava. Demokratija može da bude neposredna i posredna preko izabranih predstavnika. Neposredna demokratija ima više svojnih oblika. Ustav naše zemlje ističe referendum, inicijativu građana i narodno veto a postoji još i  zborovi građanske skupštine.

Referendum je pisani način ličnog izjašnjavanja građana o nekom pravnom aktu ili nekom drugom pitanju. Referendumsko pitanje mora biti precizno i jasno postavljeno a odgovor mora biti kratak i jasan, na pr. sa da ili ne, za ili protiv. Odluka na referendumu je doneta kada se više od polovine građana izjasni za jedan od ponuđenih odgovora. Postoje više vrsta:

  1. Obavezni.
  2. Neobavezni - fakultativni koji ako bude organizovan njegov njegovi se rezultati moraju uvažavati.
  3. Konsultativni - savetodavni.
  4. Plebiskup - izražavanje  etike narodne volje.
Referendum je značajno deo sredstava ali može biti i zloupotrebljen. Inicijative građana je pokretanje inicijative građana za rešavanje ** pitanja.
Narodno veto je pravo građana da se u određenom roku i pod određenim uslovima stavi van snage neki zakon.

недеља, 21. октобар 2012.

Suverenitet naroda i građana

Suverenitet ili suverenost označava najvišu vlast dakle vlast od koje nema više vlasti. Pojam suvereniteta ima više značenja. Govori se tako o suverenitetu države, suverenitetu nacije i suverenitetu građana ili narodnom suverenitetu.
Suverinitet države obuhvata dve komponente, to su:Suprematija državne vlasti i Nezavisnost države od inostranstva. Suprematija državne vlasti znači da je državna vlast najviša i najjača vlast na teritoriji jedne države. Nezavisnost države od inostranstva pak znači da je država nezavisna u donošenju svojih odluka u odnosu na druge države. Suverenitet države je prema tome bitno obeležje države, bez suvereniteta država praktično i ne postoji u protivnom smislu reči.

Suverenitet nacije označava prava nacije na samoopredeljenje uključujući i prava na oceljenje.

Suverenitet građana ili narodni suverenitet – to znači da su građani nosioci najviše vlasti.

Međutim nije oduvek tako bilo. U starom Egiptu postojaloa je piramida vlasti. Na vrhu je bio bog Ra, ispod boga je bio faraon, pa sveštenici, pa zemljoradnici i na kraju robovi. U srednjem veku je pak postojalo shvatanje da vladar vlada po milosti božjoj, drugim rečima da je bog taj koji je odredio vladara. Ovakvo shvatanje razvija se čak i početkom novoga veka. Francuski teoretičar Žan Bodel* koji je tvrdio da je suverenitet neograničen ali da je ljegov nosilac vladar, pa otuda i danas sinonim za cara, kralja jeste suveren. Čak i danas ima država u svetu u kojima se vlada po milosti božjoj (Jordan, Saudijska arabija). Najveći broj država su danas parlamentarne države. Čak su i skoro sve monarhije parlamentarne, to znači da imaju ustav kojim se regulišu i uređuju odnosi u tim državama a narod kao nosioc suvereniteta taj svoj suverenitet privremeno, najčešće na četiri godine, prenosi izabranim predstavnicima a njih građani biraju na slobodnim izborima da bi posle četiri godine se suverenitet ponovo vraćao narodu. Suverenitet građana se može ostvariti neposredno i posredno. Način nije važan već je važno da suverenitet postoji jer suverenitet građana predstavlja suštinu demokratije a demokratija je oblik ostvarivanja te suštine. Razvoju suvereniteta građana mnogo su doprineli mislioci u novom veku:

Princip suvereniteta prvi put je proklamovan u američkoj deklaraciji o nezavisnosti 4. Jula 1776. U Srbiji princip suvereniteta građana se proklamuje ustavom iz 1903.god. slično je to i ustavu kraljevine SHS iz 1921 godine. Ustav Srbije i Jugoslovenske federacije 1947 i 1946 proklamuje da sva vlast proizilazi iz naroda i pripada narodu. Ustavi iz 1963 i 1974 god uvode pojam radnog naroda da bi se ustav iz 1990. i 2006.god. ponovo vratili na klasičnu formulaciju.

Ustavni i javni sudovi

Zaštita ustavnosti i zakonitosti u najvećem broju zemalja među kojima je i naša ostvaruje se prema ustavnih sudova. U SAD mećutim ovaj posao obavlja vrhovni sud. U Švajcarskoj time se bave redovni sudovi, a u Francuskoj postoji poseban politički organ koji se bavi zaštitom ustavnosti i zakonitosti. U nekadašnjim istočnoevropskim socijalističkim zemljama zaštita ustavnosti i zakonitosti je vršena preko parlamenta. Praksa je pokazala da je zaštita ustavnosti i zakonitosti preko ustavnih sudova najbolji način zaštite, a da je zaštita preko parlamenta najgori način zaštite ustavnosti i zakonitosti. Ustavni sudovi prvi put se javljaju posle prvog svetskog rata, a kod nas u nekadašnjoj Jugoslaviji ustavom iz 1963.god. Pored saveznog ustavnog suda tada su zbog specifičnosti federacije formirana i šest republičkih ustavnih sudova a dopunama ustava (amandmanima) iz 1971.god. formirani su i ustavni sudovi autonomnih pokrajina. Ustavni sud Srbije danas čine sudije koje bira narodna republika skupštine Srbije trajno na ovu dužnost do penzije. Ustavnim sudom presedava predsednik upravnog suda a odluke ustavnog suda su konačne i izvršne.

Redovni sudovi su stari koliko i država. Pošto je oduvek postojala potreba za presuđivanjem, to su sudsku funkciju u početku obavljali vladari. Vremenom međutim formiraju se posebni državni organi koji se bave isključivo sudijskom funkcijom. Sudijska funkcija se ogleda u poređenju i utvđivanju kršenja ili nepoštovanja zakona i izricanju sankcija ili kazni ako dođe do kršenja zakona. Uloga redovnih sudova je dvojaka. Sa jedne strane redovni sudovi štite prava i interese građana, a sa druge strane redovni sudovi štite postojeći državni poredak. Redovni sudovi imaju strogo utvrđene nadležnosti i postupke i načine koji su vezani za ove nadležnosti. Nadležnosti su: vođenje krivičnih sporova, a krivični sporovi se vode uvek kada postoji krivično delo; vođenje građanskih sporova, vodi se onda kada treba rešiti neko imovinsko pravno pitanje.

Postupci pred redovnim sudom:
  1. Krivični postupak – vezan za krivične sporove. 
  2. Parnični postupak – vezan za građanske sporove. 
  3. Vanparnični postupak – vodi se kada treba utvrditi neku činjenicu koja već postoji na pr: da je neko naslednik, da je neko živ, mrtav. 
  4. Upravni postupak – vodi se vezano za odluke organa upravljanja. 

Suđenje ponekad traje dosta dugo jer treba utvrditi sve činjenice i svedoke da bi se donela presuda, a presu da se donosi na osnovu zakona i slobodnog sudskog uverenja. Nezadovoljna strana presudom ima pravo žalbe višem sudu a viši sud može da potvrdi presudu, da promeni presudu i može da ukine presudu i predmet vrati na početnu presudu. Postoje sudovi opšte namene i specijalni sudovi.

уторак, 09. октобар 2012.

Principi ustavnosti i zakonistosti

Pojmovi pravna država i vladavina prava približno isto znače a znače suprodstavljanje neograničenoj vlasti državnih organa pre svega samovolji apsolutističkoh vladara ali i obrnuto, zaštita države od onih pojedinaca koji ne poštuju pravila društvenog života. Vladavina prava prema tome ima duboko humanistički smisao.

Tragovi vladavine prava nalaze se još u antičkom periodu, to se može videti iz brojnih izreka u rimskom periodu kao što su: zakon je strog ali se mora poštovati; ni vladar ne sme da prekrši zakon. U rimskom pravu koji je izvor celokupnog današnjeg prava je zapisano da ni vladar ne sme da krši zakon, odnosno da i vladar mora da poštuje zakon. Taj trend težnje za vladavinom prava nastavljen je i u srednjem veku pa tako u jednom francuskom dokumentu iz toga perioda stoji da je zakon najviša svetinja prema kojim se moraju svi upravljati a u velikoj povelji slobode iz 1215 je zapisano da građani imaju prava da se pobune uvek kada vlada ne poštuje zakon. Dušanov zakonik iz 1349.g. čak propisuje kazne za sve one koji ga ne poštuju pa i za cara i caricu.

Teorija o suverenitetu građana, najvišoj vlasti i demokratiji javlja se međutim tek u novom neku kada su živeli veliki mislioci: Tomas Hobs, Džon Lok, Šarl Furije, Žan Žak Ruso i dr. Ovi mislioci su duhovno pripremili buržoasku (građansko - demokratsku) revoluciju koja je pak omogućila vladavinu prava, a posledica toga jeste donošenje ustava u mnogim zemljama zapadne Evrope i Amerike. Iz dosad rečenog može se zaključiti da je vladavina prava podvođenje u prava svih u društvu i državnih organa i pojedinaca i institucija i organizacija i svako protivpravno ponašanje se sankcioniše bez obzira da li je reč o nosiocima vlasti ili o običnim građanima.

Dva su zahteva koja se moraju ostvariti da bi se mogla ostvariti vladavina prava:
  1. Da nema veće sile od prava.
  2. Da niko ne može imati više prava od drugih ljudi

Vladavina prava u suštini predstavlja jedan politički princip a ne pravni. Pravna sadržina vladavine prava se ostvaruje preko ustavnosti i zakonitosti.

Ustavnost u širem smislu reči znači da postoje pravila koja su sadržana u ustavu kao najvišem pravnom aktu pomoću kojih se objektivno formiraju i funkcionišu organi državne vlasti. U užem ili pravnom smislu ustavnost znači saglasnost svih pravnih akata, to znači zakona i podzakonskih akata sa ustavom

Zakonitost u širem smislu znači legalnost u ponašanju odnosa ponašanja da je u skladu sa zakonom. U užem ili pravnom smislu zakonitost pak znači da su svi pravni akti koji su doneti na osnovu zakona u skladu sa zakonom.


Prava / pravni sistem jedne države obuhvata sve pravne akte u toj državi koji su međusobno u hiararhiji. Najviši pravni akt je naravno ustav i na osnovu njega se donose svi drugi pravni akti. Konkretno na osnovu ustava se donose zakoni kojima se detaljno uređuju oblasti u pojedinim oblastima života i rada a na osnovu zakona se donose podzakonski akti. Podzakonski akti mogu da budu opšti i pojedinačni. Opšti podzakonski akti se odnose za veći broj ljudi i to su na pr. pravilnici, uredbe, naredbe i sl. dok se pojedinačni podzakonski akti odnose na pojedinca na pr. rešenja i odluke. 


Jedan pravni akt da bi bio zakonit mora biti u skladu sa višim pravnim aktom. To zakonitost mora biti u formalnom i materijalnom smislu. Formalni smisao znači da je taj pravni akt od strane nadležnog organa i u predviđenom postupku, a materijalni smisao zakonitosti pravnog akta ogleda se u činjenici da je sadržina pravnog akta u skladu sa sadržinom višeg pravnog akta odnosno da proizilazi iz nje. Vladavina prava posebno u savremenim uslovima ima veliki značaj i to za socijalnu sigurnost građana i stabilnost države jer se vladavina prava štite prava svih građana ali se sa druge strane štiti i država od pojedinaca koji ne poštuju pravila države. Da bi se vladavina prava ostvarivala neophodni su odgovarajući uslovi, posebno je značajno razvijena svest građana o potrebi poštovanja zakona.

четвртак, 13. септембар 2012.

Značenje ustava i njegova sadržina

Ustav danas ima skoro svaka država i to iz sledećih razloga: zato što se ustavom pravno konstituiše država, zatim uspostavljaju organi državne vlasti, uređuju unutrašnji odnosi u državi i određuje odnos građana prema državi.
Ustav se drugačije zove osnovni zakon jedne države i to iz sledećih razloga:

  1. Jer sadrži pravne norme(pravila) kojima se uređuju najvažniji odnosi u jednoj državi.
  2. Jer je to najviši pravni akt.
  3. Jer je to najjači pravni akt.
  4. ustav se donosi po posebnom postupku i od strane posebnog državnog organa. Taj posebni državni organ se zove ustavotvorna skupština i prestaje sa radom nakon donošenja ustava.
Razlike između ustava i zakona:
  1. Ustav kao osnovni zakon jedne države načelno ili uopsteno uređuje odnose u društvu dok posebni zakoni detaljno uređuju odnose u oblasti društva na koji se odnose.
  2. ustav se ne primenjuje direktno osim njegovog dela o pravima i slobodama građana. Ustavna građa se konkretizuje uprava prema posebnih zakona.
Reč ustav dolazi od latinske reči CONSTITUTIO koja znači uspostavljanje, uređivanje.
Da bi definisali ustav moramo najpre da imamo u vidu sledeće bitne činjenice:
  1. Ustav ima suprematiju a to znači prevlast nad svim drugim zakonima.
  2. Ustav uređuje tri oblasti društva: društveno uređenje, državno uređenje i prava i slobode građana.
  3. Ustavom se uopšteno uređuju odnosi u jednoj državi.
  4. Ustav pored toga što je najviši pravni akt istovremeno predstavlja i jedan od najznačajnijih političkih dokumenata države.
Definicija:
Ustav je osnovni i najviši pravni akt i jedan od najznačajnijih političkih dokumenata države zato što se njime uređuju najvažniji odnosi u jednoj državi a pre svega se uređuje društveno uređenje, državno uređenje i prava i slobode građana.

Postoje oblici i vrste:
Oblici ustava su: pisani i nepisani ustav. Pisani ustav je celoviti pisani dokument, dok je nepisani ustav ustav čija je građa razbacana u više drugih dokumenata kao što su pravilnici, povelje, zakonici i sl.
Vrste ustava su:
  1. Kruti (čvrsti) ustav - on se donosi po posebnom postupku i tako se i menja.
  2. Meki (gipki) ustav - on se donosi kao i svaki drugi zakon a tako se i menja.
  3. Pakt - njega donose građani ali on ne važi bez saglasnosti vladara.
  4. Oktroisani ustav - podareni ustav; njega vladar "daje na dar" građanima.


Prvi tragori težnje za regulisanjem odnosa su iz 16, veka pne. to je Hamurabijev zakonik. Aristotel je razlikovao zakone kojima se načelno, uopšteno uređuju odnosi i detaljno uređuju odnosi u društvu. U starom Rimu su postojali edikti, carske naredbe sa zakonskom ****. U srednjem veku doneta je velika povelja slobode, a kod nas Dušanov zakonik i pre toga Nomokanon ili zakonopravilo koga sv. Sava prevodi sa grčkog. Prvi moderni ustav donosi engleska kolonija Virdžinija u Americi 1776, Prvi ustav SAD donet je 1787, Francuske 1791, Srbije 1835 Sretenjskim ustavom.